Vesna Fojkar Ćirić, Novi Sad, Srbija

 

Vesna Fojkar Ćirić, odrasla u Nišu, živi i radi u Novom Sadu.

Pisanjem poezije bavila se od rane mladosti, mnogo kasnije počela da obljavljuje svoje pesme na internetu u sklopu Blogograda, u okviru kojih je učestvovala u dve zajedničke zbirke blogera 2012 i 2013 godine, od kojih je prva bila u izboru za izbor najbolje knjige grada Beograda 2012 godine. Zastupljena u antologijama i zbornicima u zemlji i inostranstvu, više puta nagrađivana:

- Sremskokarlovački brodovi 2017 - III mesto u kategoriji Pesme o vinu

-  SPECIJALNA NAGRADA – PREMIO SPECIALE „PABLO NERUDA", na Medjunarodnom konkursu poezije u gradu Capri, Italija, 2018.

- ATTESTATO DI MERITO per la produzione letteraria  - Nagrada za zasluge na polju književnog stvaralaštva na Međunarodnom konkursu poezuje VINCITORI PREMIO “LA VOCE DEI POETI” u gradu ROMA, Italija, 2019

- Međunarodni Festival erotske poezije - Maribor, 2019 - uži izbor kao predstavnik iz Srbije.

 

HAJDE

Hajde da okrenemo sve
Tišinu u vozove
Noć u ružičaste bohore
I ove kišne kapi u morske sokove
Hajde da zaljuljamo brodove
Svest zavučemo pod svodove
Zauzdamo vetrove
Malene leptire
Hajde da dišemo kroz snove
Galopiramo kroz zelene dolove
Šuštimo kroz prolećne godove
Da slavimo dodire
Ruke što se čežnjom mire
Oči što u dušu vire
Ljubav i daleke svemire
Sada, dok se troši ovaj tren
U život upečaćen
U nas udenut, nama zanesen
Jer sutra, kako to daleko zvuči
Neki drugi tren, svoj život uči
Da se ne potroši na muci
Već u zagrljaju na tvojoj ruci
Hajde da ne pravimo plan
Dovoljno je odsanjati život naš sam....

KO ZNA

Ko zna na kom oblaku su ti sni
Polovina koju skrivaš od svih
Možda na tren snatriš u dodiru, 

MI
  dok gužvaš postelju nem i tih.

Ko zna što su ti ukotvljeni brodovi
U luci bez žala, bez obala
A more pod tobom životom zri
Bujicu u sebi progutala.

Ko zna zašto u lavirintu uzdaha
Poslednji anđeo put svoj traži
Iskajući ključ za tajna vrata
Za sunce, za sreću, za pogled blaži.

Ko zna u kom će danu vreme otići
Bez naših koraka, duše i srca što biju
Bez trenutka koji možemo stići
Na margini otkucaja želja što sniju.

MOŽDA...

Možda će se ljubav rumena i bela

Oviti lagano s poljupcem i smeškom

Dodirnuti drhtaj leptirovog tela

Podno svanuća i predvečerja teška.

Možda ćeš tada, u toj ruci mekoj

Upiti sve želje i nadanja iz snova

U bliskosti nežnost, u dahu dalekoj

Iščitati srcem ispisana slova.

Možda će se spojiti želje i java

U treptaju zadnjeg zalaska Sunca

Dok sve dršće, u sutonu spava

Želja jedna što u groznici bunca.

Možda baš tada, u poslednjem prasku

Žutih i zlatnih pahulja dana

Sa lica spustiš oslikanu masku

I kreneš, bez straha i bez plana.