Боривоје Боро Живаљевић, Београд, Р Србија

Боривоје Боро Живаљевић Рођен у сеу Штаваљ општина Сјеница, живи и ради у Београду.
Oснивач и председник удружења писаца ДУНАВСКИ ВЕНАЦ. Самостални уметник и чплан Удружења Књижевника Србије.
Приређивач и уредник десетине зборнока. Покретач је и организатор две велике манифестације које се одржавају већ седам година, а то су: ВИДОВДАНСКИ ПЕСНИЧКИ СУСРЕТИ као и ПЕСНИЧКИ САБОР У СЛАВУ СВ. ПЕТКЕ.
Своје радове је ставио мећу корице три збирке песама ,,Поглед са Голије“ ,,Јесај Пера“ и ,,Кад Песма Плаче“ као и романе ,,Бели Каранфили“ и ,,Ране и Ожиљци. Радови су заступљени у десетине зборника и часописа широм региона. Више пута похваљиван и награђиван.

                   ОСТАНИ У КУЋИ

 

Тужна јутра овога пролећа,
а дани су тмурни и досадни
притисла је нека болештина
НЕ ИЗЛАЗИ У КУЋИ ОСТАНИ.

И с девојком не смем састати
син код мајке у госте не иде
под маскама нос уста и лице
сви скривени као да се стиде.

И време је пролећно варљиво
Јуче хладно, а данас је вруће
напољу нас пролеће позива
НЕ ИЗЛАЗИ ОСТАНИ КОД КУЋЕ.

Литургија у цркву не идем
и причест ми покварила она
Хара светом, а правила нема
опака је проклета Корона.

Планета је у карантин цела
Божја жетва, неизвесни дани
да победиш и живот сачуваш
НЕ ИЗЛАЗИ У КУЋИ ОСТАНИ.

СЈАЈ И ТАМА

Разливену месечину жуту
преко жита заруделих сја
Утабану на пољскоме путу
Све блиставо у тами сам ја.

Јабланови разастрли сенке
Искривљене ко у ружном сну
Осећам им прекриваче меке
Раширене по црноме тлу.

По кожи ми неки мрави миле
Одећа их од светлости крије
Тихо ветри у крошњама цвиле
Натмуреним челом косе вије.

У даљини громови се руше
Отпочињу прве капи кише
Док облаци месечину гуше
Црнило се изнад поља њише.

Горчина се у бразде скупила
Трује њиву те све одумире
Црна чемер поља поплавила
Па из зденца живот не извире.

                            РУЖА

Ех како се пупољак развио
у предивну ружу израстао
лепотом је звезде засенио
нико ружу није мирисао.

Какав спектар боја се прелива
од јаркијех до оних тамнијих
свак би моју ружу да целива
несигурних до оних храбријих.

И бодље су некако јој блаже
опомињу ал кожу не режу
латице су сваком оку драге
на њој паук не исплете мрежу.

Ни пчелице неће ту да слећу
опојним их мирисом призива
оне иду неком другом цвету
Бела ружа о зумбулу снива.